‘Diabetes didn‘t end the run‘ – kratka istorija jednog od tvoraca maratona Plavi krug oko Ade

Jedanaesti po redu maraton Plavi krug oko Ade održaće se 13.11.2022. na Adi Ciganliji. U to ime, odlučili smo da uradimo intervju sa jednim od tvoraca maratona. U pitanju je Ninoslav Rašković, član Plavog kruga koji sa tip 1 dijabetesom živi od 1998. godine. Ninoslav je bio autor prvog bloga o trčanju na našem jeziku – “Pobedi dijabetes” i uz mantru “Dijabetes je maraton, a ne sprint“, postao je prva osoba sa dijabetesom u Srbiji koja ga je istrčala. Postao je poznat kada je Beogradski maraton istrčao u Supermen kostimu. Svojim primerom, uticao je na druge mlade ljude sa dijabetesom iz Srbije i regiona da počnu da trče, i ti ljudi već dugi niz godina, zajedno sa Ninom, trče i naš Plavi krug oko Ade maraton.

Sa njim smo popričali o njegovom prvom maratonu i regulaciji dijabetesa tokom trka, nagradama koje je tokom godina dobio, nastanku Plavi krug oko Ade maratona i porukama koje bi želeo da uputi ljudima sa dijabetesom koji se još nisu odvažili da trče.

Kada si počeo da trčiš i zašto, šta te je motivisalo?

Počeo sam trčati 2007. godine u trijatlon klubu Hermes u Beogradu a trenirao me je Bojan Marić, koji je te iste godine uspešno završio Ironman triatlon. Trčanje sam odabrao jer sam želeo sport u kome bih bio neovisan o terminima, lokacijama, sportskim objektima i koji je mogao da se trenira bilo kada i bilo gde. Time sam stvorio uslov da gde god da boravim i putujem mogu jednostavno i kvalitetno odraditi trening. 

Motivacija su mi bili dobre glikemije koje su se značajno popravile nakon nekoliko meseci trčanja. Shvatio sam odmah na početku da dug i kvalitetan život sa dijabetesom nije moguć bez svakodnevnog bavljenja sportom.

Počeo si da trčiš kada su u Srbiji postojali samo aparati za merenje šećera  – kako su izgledali prvi treninzi?

Prvi treninzi su bili kratki i teški jer ja jednostavno nisam navikao da trčim toliko dugo. Srećom moj trener je taj uvod u svet trčanja odlično uradio tako da sam se brzo navikao, mnogi zamrze trčanje već na početku ali ja sam ga zavoleo i evo 15 godina kasnije ja i dalje trčim. 

Na početku su najveći problem bile velike oscilacije glikemija, hipoglikemije su bile česte i zbog njih sam morao da prekidam treninge. U stvari one su bile ono na čemu sam najviše radio, simulirao sam razna stanja da bih što lakše prošao kroz alarmantne situacije i sa vremenom naučio da hipoglikemiju rešavam bez prekida treninga. To je nešto što vas niko ne može naučiti i što morate sami da probate a spada u red najbitnijih stvari jer svi znamo koliko je niska glikemija opasna. Ja uvek trčim sam, često sam u prirodi i morao sam naučiti, da bih bio slobodan i opušten, da prepoznajem i rešavam brzo hipoglikemije. 

Danas je to sve puno lakše jer su se pojavili senzori za kontinuirano merenje glukoze u krvi koji vas alarmiraju na vreme da ne dođete u situaciju da izgubite svest.

Da li si krenuo da treniraš za maraton čim si počeo da trčiš?

Moja prva želja je bila da istrčim 10km, to mi je u tom momentu izgledalo kao nemoguća misija. Da, zvuči smešno kada sada pomislim na to ali je stvarno bilo tako. Maraton mi je, iako postoje mnogi teži i naporniji sportovi, oduvek bio onaj‚ ‘‘old school‘‘ fazon gde možeš biti pobednik i ako nemaš novca i dobru opremu. Alfa i Omega sportova izdržljivosti. 

Koji je bio tvoj prvi maraton i kako je to iskustvo izgledalo iz tvog ugla?

Moj prvi maraton je bio u Amsterdamu, 21.10.2007. godine. S obzirom da na treninzima nisam trčao duže od 36-og kilometra imao sam strah kako će se sve to završiti, da li ću uspeti da istrčim svoj prvenac. Kompanija Novonordisk mi je bila sponzor i nisam hteo da izneverim novac i poverenje uloženo u mene. Prolaskom kroz cilj osetio sam veliko olakšanje i tad sam shvatio da su granice samo u našim glavama. 

Kako si regulisao šećer tokom prvog i ostalih maratona?

Mogu da kažem da sam morao skoro sve da prođem i naučim do prvog maratona, tada nije bilo puno informacija na internetu kao sada i morao sam jednostavno da testiram razne stvari, namerno sam trčao sa puno i malo insulina u krvi te sa visokim i niskim glikemijama da bih video kako se ponašam. Za ove 24 godine života sa dijabetesom nisam imao nikad hipo niži od 2 mmol-a i nikad nisam bio u kritičnim situacijama. 

Gledam uvek da startujem sa glikemijama minimum 8 mmol-a i da nemam puno aktivnog insulina u sebi, tj. da sam zadnji brzi insulin dao makar 4-5 sati pre maratona. Često adrenalin na startu diže glikemije i do 17-18mmol-a ali ja u tom slučaju ne dajem korekcije jer me one uvek vode u hipo. Uvek sa sobom imam torbicu sa dekstrozom i meračem glikemija, danas je umesto merača Libre 3 senzor.  

Kako je nastao maraton Plavi krug oko Ade, čiji si jedan od pokretača?

Nastao je sasvim slučajno, nakon što smo u Pančevu napravili prvi‚ ‘‘Hamburg maraton‘‘ u Srbiji. Nakon njegovog uspeha smo dobili ideju da probamo sličan maraton u Beogradu na Adi Ciganliji jer nam je ona delovala kao savršeno mesto za takav događaj. Sve ostalo je istorija i evo ove godine se održava po jedanaesti put. 

Za one koji to ne znaju – ovo je jedinstven maraton u celoj Evropi jer ga organizuje jedno udruženje za borbu protiv dijabetesa – Plavi Krug Beograd. Entuzijazam članova udruženja, svih onih koji učestvuju u organizaciji kao i samih učesnika je nešto sa čim se ova trka ponosi. Ja mislim da mnogi nisu svesni kako je to bitno jer mnogo bogatije države nemaju ovakvu trku. 

Na koliko si maratona do sada učestvovao, koji su ti omiljeni i zašto? 

Do sada sam istrčao 34 maratona i 3 ultramaratona. Polumaratone ne brojim jer se oni trče kao treninzi ali broj je davno otišao preko 100. Ponosan sam na činjenicu da nisam odustao ni na jednoj trci koju sam započeo, ni jednog momenta me dijabetes nije sprečio na tom putu iako je bilo puno padova i prepreka do cilja. Tokom 2012. godine sam istrčao 15 maratona, čak tri u jednom mesecu. Najomiljeniji mi je onaj u rudniku soli u Nemačkoj, 800m ispod površine zemlje, trčao sam ga čak tri puta. Taj nestvarni ambijent, spuštanje duboko u rudnik liftom baš kao i odličan vazduh jer je vlažnost jako mala zbog soli čini ovu trku vrhunskim doživljajem. 

Imaš puno medalja, ali i nekoliko velikih nagrada, šta možeš da nam kažeš o njima?

Global Heroes Award je program koji organizuje kompanija Medtronic u sklopu kojeg svake godine 25-oro takmičara iz čitavog sveta dobije šansu da potpuno besplatno učestvuje na maratonu u Mineapolisu, SAD. Ja sam učestvovao 2010. godine i tada je nastala legendarna slika mog prolaska kroz cilj na kojoj je pisalo ‘Diabetes didn‘t end the run‘ koja se danas nalazi okačena na zid u sedištu firme u Minesoti.

Medtronic Lifetime Award sam dobio u Londonu u sklopu svetskog dijabetes kongresa na kome sam imao čast da ispričam svoju životnu priču vezanu za trčanje maratona sa dijabetesom. 

Šta bi poručio deci i odraslima sa dijabetesom koji nisu sigurni da li da se bave sportom?

Pa, zamislite da je dijabetes jedan drveni tronožac čije su tri noge ishrana, terapija i fizička aktivnost. Tronožac je stabilan samo ako ima sve tri noge, ako bilo koja od njih nedostaje on će da padne, tako je i sa dijabetesom – ako želite da živite dugo i zdravo sa što manje komplikacija bolesti onda morate voditi računa o ishrani, terapiji i fizičkoj aktivnosti. Treba svakodnevno, rekreativno do kraja života da trenirate pre svega onaj sport koji vas čini srećnim i u kome stvarno uživate. Jedan kvalitetan i dugotrajan život sa dijabetesom je i te kako moguć danas i jako je bitno da to shvate svi pacijenti baš kao i kompletno društvo, da su se vremena promenila i da danas imamo dobre insuline, insulinske pumpe, senzore i ogromnu količinu dobrih i korisnih informacija sa interneta, društvenih mreža te stoga više nema razloga i opravdanja da neko ima loše regulisan dijabetes!