Blog Blog Vesti

#Blog: Prvi polumaraton sa dijabetesom – Anjina priča

  • June 8, 2023
  • 9 min read
#Blog: Prvi polumaraton sa dijabetesom – Anjina priča

U želji da se na našem sajtu nalaze raznovrsni tekstovi, odlučili smo da u njega uvrstimo i blog – lične priče i iskustva osoba sa dijabetesom, koji deo života žele da podele sa drugim ljudima s dijabetesom putem naših platformi. Priča koju vam prenosimo pripada Anji Bralović, devojci kojoj je tip 1 dijabetes otkriven 2013. godine. Nakon višegodinjeg odbijanja da se bavi sportom, Anja je počela da trenira trčanje i sa nama podelila iskustvo trčanja svog prvog polumaratona!

Ovo je njena priča:

Najvažnije jeste naučiti kako da budeš zadovoljan svakim svojim, i najmanjim pomakom napred, i zahvalan za svaku poteškoću koja te je omela na tom putu, jer „ko zna zašto je i to dobro“. 

Dijagnoza

Zovem se Anja! 

Drugi me vide kao vedru i nasmejanu, mirnu i staloženu osobu, ali taj (ne)mir u meni koji ljudi ne vide me je od malena vukao da budem uporna i ambiciozna. Ovo je kratka priča o meni, (polu)maratonki koja je još jednom odlučila da pobedi sebe.

Bila sam tiha, mirna, zdrava devojčica i sa tek napunjenih 11 godina saznala sam da bolujem od hronične, autoimune, neizlečive bolesti, dijabetesa tipa 1. Roditelji su se našli u rebusu: Kako ja? Kako mi? Zdrava, mršava, bavi se sportom, zdravo se hrani, u porodici nemamo ovu dijagnozu…I njima su ovo bile prve pomisli. Nažalost, možda bi im bilo „lakše“ da su mogli da nađu nekog „krivca“ zbog kojeg je baš nas zadesio ovaj problem, ali i nauka smatra da ništa nije moglo da prevenira ovu autoimunu bolest.

Mama i ja smo ispratile 2013. godinu u bolnici, provele prve dve nedelje 2014. na rehabilitaciji. Bila sam zbunjena i primetila sam da je nešto čudno – u bolnici su mi nekoliko puta dnevno davali injekcije, a do tada sam znala samo za one koje primaš jednom dnevno nekoliko dana terapije, kada zaradiš neki jači grip u vrtiću, u školi…Pitala sam mamu još koliko dana ću primati injekcije a mama je odgovrila „još par dana“ i to je bila jedina laž koju mi je ona ikad rekla…

Vreme je prolazilo, a ja sam kao i na svim drugim poljima bila odgovorna, disciplinovana i samostalna, od početka davala sama sebi injekcije četiri puta dnevno, brojala UH i na osnovu njih, uz pomoć mame i tate određivala svoju terapiju. Imala sam podršku porodice i Dr Marine Mikić (spec. pedijatar subspec. endokrinolog, OB Ćuprija). Dr Marina mi je pored roditelja predstavljala važnu figuru u odrastanju. Na tromesečnim kontrolama je uvek bila zadovoljna mojim „dnevnikom samokontrole“ sa glikemijama i terapijom, mojom balansiranom ishranom i mojim fizičkim i emotivnim sazrevanjem u pubertetu. Posle dužeg razgovora, doktorka bi samo imala da mi zameri moje nebavljenje sportom… „Sve je super, aaa siine, šta ćemo sa tim sportom?“ 

Na sve kompromise sa pristala, osim da nađem fizičku aktivnost koja će mi osim fizički, značiti i mentalno (jer znamo svi koliko smo mi „slatki“ živčani…).

„Da li smeš slatko, jela si puno slatkiša pa si zato bolesna?“, „I moja baka je imala šećer i umrla je“ „Jao, jadna ti“… Trebalo mi je puno vremena da razumem ova pitanja i uverenja odraslih i svojih vršnjaka. Bilo je sve to iz straha i neznanja, iz brige i dobronamerno, ali mene je povređivalo jer sam videla sebe slabu u očima drugih. I danas objašnjavam ljudima da bi moje beta-ćelije „izumrle“ u nekom trenutku(zbog mutacije gena koja je morala da se desi u mom organizmu) sve i da sam oduvek jela samo zelenu salatu, da njihove bake i ja nemamo „isti“ tip dijabetesa, da se ja trudim da bolest ne ostavi nikakve posledice. Nisam volela sažaljenje, zato se oduvek trudim da uverim svoje okruženje da nisam „jadna“ već „hrabra“, da jesam uz više napora od njih zdrava, ali veoma zahvalna i srećna.

Sport

Pre dijagnoze sam trenirala ritmičku gimnastiku i odbojku. Nakon nje, odustala sam od sporta, jer je svaka fizička aktivnost zahtevala dodatnu pažnju, još proveravanja glikemije pored onih 5-6 puta dnevno, ispijanje soka i grickanje keksa tokom treninga zbog hipoglikemije. Nisam želela da budem „drugačija“ od vršnjaka, smatrala sam to svojom slabošću i nisam želela da mojim drugarima na sportu i u školi bolest bude asocijacija na mene. Uvek sam volela da budem dobra drugarica i super đak, da me društvo pamti po tome. Zato mi je bilo lakše da u sportu učestvujem samo kao navijačica. 

Prošlo je skoro 10 godina, upisala sam fakultet, odlučila sam da konačno osim navijača, postanem i učesnik u sportu! Maraton mi je prvo pao napamet, jer, u školi sam mrzela trčanje, jer sam „spora i slaba“, a zašto i tu da ne razuverim sebe?! Maraton je dug, intenzivan, traje; isto kao i moja bolest, koja ne prašta manjak pažnje i odgovornosti. 

Spremanje i trčanje polumaratona

Prepustila sam se profesionalcima u jednom beogradskom klubu trčanja. Našlo nas se puno sa istim ciljem – da istrčimo svoj prvi polumaraton (21km 097m). Moj prvi trener trčanja, maratonac, „Ironman“ i profesor sporta i fizičkog vaspitanja, već na prvom treningu me je ohrabrio rekavši da je trenirao još dosta uspešnih sportista sa mojom dijagnozom – što mi je bio veliki vetar u leđa da je moguće, uz malo više opreza nego ljudi bez ove bolesti, ali itekako moguće. Trener je bio zadužen za plan treniranja i motivaciju, a ja za onaj najvažniji deo posla – za veru u sebe da to mogu! 

Od aprila 2022. znala sam svoj cilj – u septembru ću trčati svoj prvi polumaraton. Krećem „od nule“,  uspeću! 

Od sjajnog trenera sam naučila da trčanje treba da prija a ne da bude teško, zato sam se pet meseci polako ali sigurno spremala. Pre treninga sam uvek znala svoju glikemiju, po potrebi pojela užinicu pre, a tokom treninga uvek imam u džepu slatkiš za slučaj hipoglikemije. Vremenom sam postala toliko uvežbana da sad znam tačno na kom kilometru laganog treninga ili trke treba da pojedem nešto iz džepa da sprečim hipoglikemiju!

Pred svoj prvi polumaraton sam bila ushićena, svoju euforiju sam delila sa porodicom i prijateljima kojima je, kao i meni, prijao ovaj moj izlazak iz zone komfora. Bila sam srećnija nego ikada i kako oni kažu, uživaju da me takvu gledaju! Svi oni su bili iznenađeni mojom novonastalom ljubavlju prema trčanju, radovali su se sa mnom, a meni je prijalo što sam svima bila simpatična takva uzbuđena! 

Sarajevski polumaraton u septembru 2022. prošao je divno! Meni najvažnije, nivo šećera je bio sjajan i pre, i tokom, i nakon trke! 

Pre trke sam doručkovala, zapisala u notes šta tačno, koja je glikemija pre i nakon trke, i koliko jedinica Novorapida je bilo dovoljno da trku pređem bez ikakvih problema. Ova beleška iz notesa mi je služila i za naredna dva polumaratona: isti doručak, ista okrepa tokom trke, sličan tempo trke, jer dobre stvari ne treba menjati (u ovom slučaju)! Glikemije su na sva tri polumaratona bile sjajne! Tokom trke sam uživala sa svojim drugarima trkačima, jela svoje slatkiše po potrebi i pila dovoljno vode. Iz mog iskustva, uvežbanost, podrška i poznavanje sopstvenog tela su ključni!

Volela bih da moj primer posluži nekoj „maloj Anji“ koja se suočava sa dijabetesom tip 1. Ja sam puno čitala i slušala o uspešnim „velikim Anjama“ i one su me inspirisale da probam da pobedim sebe i u sportu, što sam odbijala u školskom dobu kada sam sebe smatrala „slabom“ jer sa više pažnje od ostalih vršnjaka moram da pristupam treningu ili času fizičkog. 

Danas, u svoje lične ciljeve ubrajam i sportske ciljeve! Želja mi je da istrčim 42 km na nekom od pet najvećih svetskih maratona (Major Marathons) i da svojim primerom ohrabrim mnogo devojčica i dečaka sa dijabetesom tip 1.

Zahvalna sam roditeljima što su me naučili da budem uporna u svemu, a najviše u borbi da budem zdrava! Zahvalna sam mlađem bratu koji oduvek ima puno empatije za mene. Zahvalna sam i svojoj baki koja mi je prvih dana 2014. godine, očajna zbog moje dijagnoze, posvetila nekoliko svojih prvih pesama…Najpre su pesme bile o „hrabroj srni tužnih očiju“ a ubrzo su nastale o „feniksu koji se uzdiže uvek iz pepela“…Hvala baki jer mi je uvek bila uzor i na tome što me je naučila da uvek tražim „dobro“ u svemu. Podrška i ostatka moje porodice daje mi snagu svakog dana!

Podrška ljudi oko nas je važna, ali ljubav prema sebi je ključna. Prihvatanje i vera u sebe dovešće nas do prevazilaženja sopstvenih granica! Dijabetes tip 1 je maraton, a ne trka na sto metara. Ne moraš da budeš prvi da bi sebi bio pobednik!

Anja Bralović 

Nadamo se da vas je Anjina priča inspirisala i da se pripremate za Plavi krug oko Ade maraton i trku podške 12. novembra!

Ako želite da sa nama i našim čitaocima podelite svoje priče ili neko iskustvo, možete to uraditi slanjem mejla na: jelisaveta.fotic@plavikrug.org sa sadržinom teme i nekoliko slika.